Дмичић за АТВ: Оптужница политичког карактера, очекује се да неће бити потврђена

БАЊА ЛУКА, 16. августа – Миле Дмичић, професор на Правном факултету Универзитета у Бањалуци и предсједник Политичког савјета ДЕМОС-а рекао је у писаној изјави за АТВ да се очекује да оптужница против предсједника Републике Српске Милорада Додика и в.д. директора Службеног гласника Милоша Лукића неће бити потврђена од надлежног суда, јер нема утемељење на Уставу и Законима.

Kако каже, оптужница је политичког карактера и као неправни акт има циљ пружања подршке међународној заједници и подстицања процеса деградације државности, интегритета и субјективитета Републике Српске.

Дмичић је за АТВ рекао да се у формалноправном смислу врши неправан и нецивилазицијски удар на најважније институције Републике Српске.

„Првенствено гледајући са аспекта темељних уставних надлежности и одговорности предсједника Републике, ради се о оптужници предсједника Републике Српске, а не Милорада Додика као појединца. С обзиром на све околности због којих је она подигнута и високог представника као инспиратора њеног подносиоца, а која није потврђена, на дјелу је еклатантан случај да се ради о непостојању за то његовог легалитета и легитимита, јер није именован на основу резолуције Савјета безбједности. Стога се и не може прихватити као високи представник у БиХ, па је та функција упражњена. Стога, одлуке које доноси немају правну снагу и Република Српска не мора их примјењивати“, рекао је Дмичић.

Он сматра да је оптужница самовласан чин и негација уставних начела правне државе и владавине права и легалитета и легитимитета изабраних органа и институција и изабраних носилаца највиших функција, о чијој судбини, како каже, могу одлучивати само бирачи путем избора као једини чиниоци који одлучују о судбини власти и њеним изабраним колективним и појединачним носиоцима.

„Неопходно је одбацити све захтјеве за укидање Републике Српске и оспоравање њеног имена и постојања, као и захтјеве за укидање механизама заштите ентитетских интереса и права конститутивних народа, аутономије и самоорганизовања ентитета, те наћи одговарајући обим и ниво утицаја страног фактора у унутрашњем животу. На унутрашњем плану, стално ширење надлежности органа и институција БиХ, истичући да се то чини ради очувања суверенитета државе, у првом реду, чин је антидејтонског, неуставног и незаконитог урушавања државности, аутономије, интегритета и статуса и преузимања надлежности ентитетâ. Ове надлежности морају бити у складу са уставним рјешењима и односима између институција БиХ и ентитета“, изајвио је професор Дмичић.

Очигледно је, наставља он, да дејтонска БиХ, према бројним мишљењима, и поред њене уставне дефиниције „државе“ која је постала чланица ОУН, ни по једном од три кључна показатеља државности није држава.

„Територија је у ратним сукобима подијељена и тешко може постати цјеловита, ‘њено’ становништво не доживљава је као своју заједницу, ‘њена’ власт је много мање ефективна од власти ентитета”, објашњава он.

Високи представник је користио непостојеће право да мијења уставе ентитета и посредно Устав БиХ, доносио и мијењао законе, установљавао институције и смјењивао изабране и именоване фукционере у свим гранама власти, и политичког и јавног живота, директно се мијешао у уставоправну, законодавну, извршну и судску власт, што не може учинити ниједна међународна организација, па се поставља питање може ли се говорити о БиХ као сувереној и независној држави, навео је Дмичић у својој изјави за АТВ.

„Парламентарна скупштина Савјета Европе, чији је БиХ пуноправан члан (23.6.2004) доносећи резолуцију о ‘Јачању демократских институција у БиХ’ истакла да је ‘…непомирљиво са демократским принципима да ОХР доноси извршне одлуке…’ да за њих не сноси одговорност, нити да оправда њихову валидност и да нема на њих правног лијека. На наоправданост ширења овлашћења указала је и Венецијанска комисија (мај 2005) истичући да су ‘фундаментално некомпатибилна са демократским карактером државе и суверенитетом БиХ’. Такође, Међународна кризна група је констатовала да ‘даље постојање ОХР-а неће усмјерити грађане у правцу реформи, него може унијети раздор у мјери која је довољна да реформу учини недостижном'“, подсјећа Дмичић.

БиХ се унедоглед претвара у престоницу интервенционизма, савременог и неправног протектората и у империум међународне заједнице, каже он.

Стога, поставља се питање правне природе аката високог представника као и њихов однос према Уставу БиХ.

„'Бонска овлашћења’, на која се високи представник често позива, немају никакав уставни нити правни основ. Она високом представнику нису дала легалну и легитимну надлежност, а он својим дјеловањем најдиректније чини повреду међународног и унутрашњег права. Чињеница је да се одлуке високог представника не могу преиспитивати, да није дозвољена могућност улагања правног лијека лицима против којих су изречене мјере, да није омогућено никакво учешће у поступцима који су претходили доношењу одлука, да не постоји могућност ефикасног правног лијека у домаћем законодавству. Тако се сходно Европској конвенцији, отвара питање кршења људских права и слобода и двоструких стандарда међународне заједнице која ово дозвољава у БиХ, док би тако нешто у земљама развијене демократије било незамисливо“, изјавио је професор уставног права.

Kако даље наводи, високи представник је, умјесто вршења дужности консултативне, посматрачке и извјештајне природе, постао једна посебна и суверена институција у БиХ, чија је власт постала највиша и правно неограничена.

“Република Српска одбацује свако наметање одлука и констатује да високи представник није легално изабран у складу са релевантним међународним документима. Устав БиХ не предвиђа постојање институције високог представника нити предвиђа могућност да исти на било који начин учествује у стварању њеног уставног, правног, нити политичког поретка“, објашањава Дмичић.

Одлуке високог представника, будући да нису донесене на основу Анекса ИВ-Устава БиХ већ Анекса X, по мишљењу Уставног суда БиХ не могу бити преиспитиване, односно не подлијежу контроли Уставног суда БиХ, као ни вршење тих надлежности, тако да је он истовремено интервенисао у уставни, правни и политички систем, замјењујући легалне и легитимне органе и институције, ђелујући као власт.

„Због тога су оправдани захтјеви за затварање ОХР-а, јер је он „…сада дио проблема, а не рјешења.“ Покренуто је и питање састава и начина рада Уставног суда БиХ, јер нема легитимитет због присуства страних судија у његовом саставу, а нити једна земља у свијету нема у свом Уставном суду мјеста резервисана за стране судије, што доказује да БиХ није суверене земља. Републику Српску нико не може да оспорава, јер је настала на политичкој вољи српског народа и значајног броја осталих народа. То је учињено прије три деценије. Она је утемељена на праву на самоопредјељење и самоорганизовање, у складу са међународним документима и потврђена међународним мировним уговором“, закључује професор Дмичић.