БАЊА ЛУКА, 27. ФЕБРУАРА – Оснивање и проглашење Републике Српске 9. јануара 1992. године и доношење њеног Устава 28. фебруара има историјски значај јер је њиме обезбијеђена гаранција очувања идентитета, субјективитета и државотворности Срба као конститутивног народа у БиХ, рекао је предсједник Политичког савјета ДЕМОС-а, професор уставног права Миле Дмичић.
Дмичић је навео да је Устав Српске, као основни и највиши правни акт нове самосталне и демократске државе настале у процесу дисолуције раније југословенске федерације, донесен у почетној фази њеног конституисања, прије почетка трагичних ратних сукоба.
“Њиме су успостављени темељи њеног уставног, правног и политичког система. Донесен је на основу Декларације о проглашењу Републике српског народа БиХ само четрдесет дана након проглашења Републике. Тиме је, формалноправно, настао нови државоправни субјекат српског народа са свим неопходним конститутивним елементима – територија, иако још неомеђена, становништво и организација државне власти”, рекао је Дмичић.
Он је нагласио да Република Српска, која је раније настала фактичким путем, није имала међународни субјективитет, али је имала сва обиљежја суверене државе.
“Створена је и заснована на унутрашњем /домаћем/ праву – актима усвојеним у парламенту и политичкој вољи народа, и на међународном праву – Дејтонском мировном споразуму, као међународним актом којим је признат и утврђен њен државоправни положај у оквиру БиХ”, подсјетио је Дмичић.
Према његовим ријечима, Српска је трајна историјска, правна и политичка категорија, носилац суверенитета на унутрашњем плану, а дијелом и међународног суверенитета.
“Она, у складу са Уставом БиХ, може да успоставља специјалне паралелне односе са сусједним државама, а у складу са међународним правом има право на самоопредјељење, самоорганизовање и удруживање”, навео је Дмичић.
Он је подсјетио да су најобимније уставне промјене вршене због усаглашавања са Уставом БиХ и Дејтонским мировним споразумом, али и на основу мишљења Венецијанске комисије, одлука Уставног суда БиХ о конститутивности народа, као и обавезујућих и наметнутих одлука високог представника, што је одлучујући разлог за захтјев да се врате неуставне и незаконито пренесене и преузете надлежности ентитета и успоставе изворна дејтонска рјешења.
Дмичић каже да, према Уставу, о његовим промјенама или доношењу новог устава обавезно одлучује и Вијеће народа квалификованом већином својих чланова из сваког конститутивног народа и из реда “осталих”.
“Овакав начин одлучивања условљен је његовим значајем као основног и највишег правног акта. У том смислу, у садашњим условима, приступање уставним промјенама или доношењу новог устава је ограничено с обзиром на то да ће Вијеће народа, односно представници појединих клубова и конститутивних народа у њему, највјероватније изразити директно неприхватање или условљавање, односно блокирање из политичких или других разлога”, нагласио је Дмичић.
Први Устав Републике Српске донесен је 28. фебруара 1992. године под називом Устав Српске Републике БиХ и био је темељ правне моћи, сигурности, легалитета и легитимитета Српске.
Овим актом дефинисан је политички оквир Републике Српске и функционисање њених демократских институција, те створен темељ на којем Српска и данас почива.
