НЕДЕЉKО ЧУБРИЛОВИЋ: Евентуално наметање одлука било би само признање немоћи ОХР-а

БАЊА ЛУКА, 22. јуна – Интервју са Недељком Чубриловићем за портал banjaluka.net, предсједником Народне скупштине Републике Српске и предсједником ДЕМОС-а, реализован је у специфичном периоду.

Наиме, ближи се 1. август, најављен као датум када ће Валентина Инцка у сарајевском сједишту ОХР-а замијенити Kристијан Шмит. Имајући у виду досадашњу традицију, да високи представници одлуке о крупним посљедицама активирају у моменту када су већ на путу према матичним земљама, разговор са Чубриловићем започео је питањем – да ли међу челним људима институција РС постоји опрез да би то могло да се деси и сада?

– Ако пођемо од изреке да је историја учитељица живота, онда се може свашта очекивати од одлазећег високог представника. Тим прије што је и он из Аустрије, државе из које је био и његов претходник, Волфганг Петрич, који је наметнуо неколико правних аката у тренутку кад је одлазио из Босне и Херцеговине, и буквално на посљедњи дан свог мандата. Због тога има разлога за опрезност, мада ће он своје потезе повући без обзира на то да ли смо ми из Републике Српске опрезни или не, уколико то његови „послодавци“ буду тражили.

У сваком случају, моје мишљење је да би доношење, односно наметање било каквих одлука које се тичу уставно-правне конфигурације Босне и Херцеговине и положаја ентитета, било ризично и штетно и само би продубило ионако изражене неспоразуме у БиХ. Евентуално наметање неких одлука у посљедњи час мандата актуелног високог представника међународне заједнице у БиХ било би само признање његове немоћи, незнања и неспособности да обавља своју улогу у складу са мандатом који је добио Анексом 10 Дејтонског мировног споразума, а то је да помаже странама у имплементацији тог истог Општег оквирног споразума за мир у БиХ, а не да арбитрира у односима између ентитета и државе, кантона и ентитета и слично – рекао је Недељко Чубриловић у интервјуу.

Не тако давно, изјавили сте да потенцијалне санкције усмјерене према вама не бисте третирали као лични гест Инцка према Чубриловићу, већ као потез ОХР-а према предсједнику Народне скупштине Републике Српске. Ипак, уколико ситуација са повељама бившим челницима Српске крене у том смјеру, имате ли „план Б“, било да подразумијева отпор или мирење са актима који би имали и такву персоналну конотацију?

– Нема никаквог „плана Б“. Нема га, нити ће га бити. Питање о повељама које је, прије пет година додијелио тадашњи Организациони одбор за обиљежавање 25-огодишњице Народне скупштине Републике Српске, завршена је на сједници Народне скупштине, крајем априла ове године, када је већином гласова одбачен захтјев актуелног високог представника.

Што се тиче моје изјаве, могу поновити то што сам тада рекао. Дакле, није се ту радило о неким личним односима, него се ради о односу високог представника према Народној скупштини Републике Српске. Предсједник скупштине није и неће бити никакав проблем у односима између ОХР-а и институција Републике Српске. Ја сам спреман одступити са позиције и функције коју тренутно обављам уколико се процијени да је то сврсисходно.

На сједници Народне скупштине Републике Српске крајем априла, кад је разматран одговор ОХР-у, покренута је и иницијатива да се ступи у дијалог са Федерацијом о могућностима рјешења за БиХ у будућности. Може ли се на основу досадашњих реакција, односно њиховог одсуства, процијенити колике су шансе за успјех те замисли?

– Република Српска је несумњиво опредијељена за дијалог. То је била и прије поменутог скупштинског засједања и формалног усвајања иницијативе о којој је ријеч. То је због тога што смо ми, сви који живимо на овим просторима, дакле у постдејтонској БиХ, просто осуђени на дијалог, на разговор и договор о томе како уредити заједницу, па да нам свима буде подједнако и добро и лоше, а не само да она буде по мјери и потреби једних, а са потребама и интересима других и трећих шта буде. Показало се да Босна и Херцеговина која је по вољи само једних, не може опстати, ни функционисати и због тога је нужан дијалог о томе како да се то стање промијени у интересу свих.

Наравно, досадашње искуство са дијалогом у којем је друга страна Федерација Босна и Херцеговина је веома неповољно, из више разлога. Први и основни разлог је тај што Федерација БиХ ни данас, послије скоро три године од проведених општих парламентарних избора, нема легитимне органе власти. Јер, предсједник Федерације и Влада тог ентитета су још из старог сазива Парламентарне скупштине ФБиХ, па се у свим контактима са њима, као и њиховим активностима, осјећа да они пате од мањка легитимитета.

Друго, у самој Федерацији БиХ су понекад дијаметрално супротстављени интереси њених конституенаса, дакле бошњачког наспрам хрватског народа, а у таквим условима дијалог је отежан. Треће, политички фактори бошњачког народа одбијају ма какав дијалог уколико он не подразумијева даљњи пренос надлежности са ентитета и кантона на државу, тј. на заједничке органе БиХ.

Према томе, нема сумње да ће и иницијатива за дијалог о битним питањима конституције, опстанка и функционисања Босне и Херцеговине који је покренула Република Српска, ако до њега уопште дође, бити тежак, мукотрпан и неизвјестан. Мислим да је боље годинама разговарати и преговарати него само један дан ратовати.

Били сте међу лидерима странака из Републике Српске који су се недавно састали са предсједником Србије у Београду поводом новог заоштравања ситуације у БиХ. Шта Српска, с вашег становишта, може да очекује од Александра Вучића и његовог окружења, ако се овдашње стање буде кретало у правцу ескалације и нових притисака на званичну Бањалуку?

– Притисака ће несумњиво бити. Тако је још од времена настанка југословенске кризе 90-их година прошлог вијека. Ако нам нечега није мањкало, онда су то притисци на институције, органе, па и појединце из Републике Српске. Да, био сам на састанку код предсједника Вучића, заједно са осталим предсједницима парламентарних странака у Републици Српској. Састанак код предсједника Србије протекао је у заиста пријатељском тону, отворено смо разговарали о низу питања, укључујући и она која се односе на позицију високог представника међународне заједнице у постдејтонској БиХ. Стекао сам утисак да је предсједник Вучић одлично обавијештен о свим збивањима на политичкој сцени Републике Српске, да он то редовно прати и да се не либи казати и своју оцјену тог стања и кретања код нас.

Оно у шта можемо поуздано бити сигурни јесте то да ће предсједник Вучић, односно Србија, несебично економски помагати Републику Српску, па и дијелове Федерације БиХ у којима живе припадници нашег народа. Предсједник Вучић је више пута јавно рекао, да ће се званична Србија упорно залагати за поштивање Дејтонског мировног споразума, да ће поштовати територијални интегритет и суверенитет БиХ као државе, али и чињеницу да се она састоји од два државотворна ентитета, од којих је један Република Српска, с којим она има право на специјалне паралелне везе и она се неће либити да их у сваком тренутку користи. Уосталом, Република Србија има уставну обавезу да помаже свом народу ма гдје он живио и под Вучићевим руководством она то снажно демонстрира у посљедњих неколико година.

Наравно, предсједник Вучић има више информација о томе шта се догађа у међународној сфери у односу на све нас заједно и нормално је да нас понекад и упозори на то шта се иза брда ваља и на шта треба усмјерити посебну пажњу. Све је то нормално, јер ми смо један народ који је, игром историјске судбине, настањен у више земаља и подијељен између више држава.

Предсједник Хрватске Зоран Милановић у посљедње вријеме имао је низ иступа у којима је негодовао због амбиције појединих западних структура да уђу у процес прекомпозиције БиХ и удаљавања од дејтонског уређења. Имајући у виду комплексно насљеђе српско-хрватских односа, до које тачке је могућа координација међу свим адресама у земљи и региону које не прихватају централизацију БиХ у режији „мишева који би да играју Жикино коло“, да се послужимо Милановићевом метафором?

– Метафоре су опасне у политици, па тако и цитирана Милановићева. Неко други би јој дао сасвим друго значење, нпр. зна се гдје се игра Жикино коло. Али, оставимо питање метафоре по страни. Рекао сам већ да је боље бескрајно дуго разговарати и преговарати све док се не дође до неког рјешења. Kад је ријеч о Босни и Херцеговини, онда је важно рећи да сви ми који живимо у њој имамо погрешну перцепцију по којој нам се чини да се сви требају бавити Босном и Херцеговином, и то на начин и у мјери као и ми којих се тичу односи у њој. Ипак, није тако.

Посљедњих неколико година односима у БиХ се највише бавимо ми унутар ње, затим повремено двије сусједне државе, које су свједоци потписивања Дејтонског мировног спораума, потом амбасадори неколиких држава у БиХ, те бирократе из Брисела и нижерангирани чиновници из Стејт департмента. Дакле, нисмо ми толико интересантни свјетској политици колико бисмо ми жељели.

Можда је то и добро јер ће нас управо то натјерати на разговор, а гдје има разговора има наде и за договор. У том смислу сматрам да није спорно, па чак ни лоше то што се и предсједник Хрватске укључио у разматрање стања у БиХ и тражења начина да се изађе из институционалне кризе у којој се БиХ налази. Разумије се, то не значи да су сад одједном нестале све разлике између хрватске и српске политике. Не, то је заиста тешко, комплексно и историјски одговорно питање и тешко ономе ко умисли да се оно може ријешити неким једнократним потезом или за годину дана.

На првој наредној сједници Народне скупштине Републике Српске на дневном реду ће се наћи измјене Закона о локалној самоуправи, у којима је кључни детаљ – продужетак рока општинама и градовима до краја године да ускладе број запослених са квотама које им прописи дозвољавају. Пошто имамо политичку сцену са честим оптужбама за страначко запошљавање – које изговарају не само опозиционари, већ и представници блока коме и ви припадате – да ли ће се „зелено свјетло“ у НСРС за помјерање тог датума моћи протумачити управо као заштита таквог насљеђа?

– Прво, тема коју сте поменули тек ће се наћи на скупштинском засједању па би било некоректно да ја сад, прије расправе и усвајања било каквих закључака, прејудицирам њен исход. Друго, тема о локалној самоуправи је толико сложена да је питање да ли се стање у њој може промијенити набоље без озбиљних, суштинских измјена закона који регулишу ту област. Ми као парламентарна странка, ДЕМОС, залажемо се за ширу и садржајнију промјену регулативе о локалној самоуправи и управи. Измјена о којој ви говорите је формалног карактера и домета и неће суштински промијенити позицију локалних самоуправа.

Други дио вашег питања односи се на тзв. страначко запошљавање. Да, у праву сте. Наше странке готово да су се претвориле у бирое за запошљавање. Не баве се идеолошким и политичким питањима него само тиме гдје ће ко некога запослити. То није добро и тако се не може ићи напријед. Наравно, партијског запошљавања је било увијек, има га и сад, чак и у најразвијеним демократијама, али оно је лимитирано стручном способношћу и знањем онога ко се запошљава.

Не би ни био проблем са страначким запошљавањем да се на посао примају најбољи студенти са јавних универзитета или свршени средњошколци, стручњаци у свом послу, па макар они имали једну или више партијских књижица. Проблем предаставља систем образовања који није елиминисао куповину диплома на приватним школама. У свему наведеном већа је одговорност низа других институција, прије свега образовних, па извршних органа власти, у односу на Народну скупштину чије надлежности у тој сфери су врло лимитиране.

Иако сте несклони изјашњавању о односима са другим странкама, како гледате на релације у актуелном саставу шест странака владајуће коалиције у РС, међу којима тренутно Уједињена Српска има највише примједби због властитог статуса? Мада ДЕМОС потенцира став да је неконфликтна опција, склона компромисима, имате ли „црвену линију“ испод које се не може ићи, не само у односима са СНСД-а, већ и осталим партијама у вашем блоку?

– Владајућа коалиција у Републици Српској, упркос извјесним тешкоћама, добро функционише и не пријети јој распад. Не сумњам да ће остати до краја овог мандата. Логично је да нисмо сви подједнако задовољни својим положајем унутар толико широке и разнородне коалиције. При томе, желим подсјетити јавност да, у принципу, постоје двије врсте коалиција – програмске и интересне. Због тога, упркос неким незадовољствима, мора се врло нијансирано оцјењивати стање у владајућој коалицији и путем разговора отклањати препреке које се јављају у процесу примјене неких политика.

Другим ријечима, стање није толико лоше да би се сад морале прозивати неке странке или појединци у њима због увећавања или, пак, умањивања проблема који искрсну у политичком животу. Kолико која чланица унутар владајуће коалиције има проблема или каква је њена перцепција о властитом положају у владајућем блоку зависи прије свега од тога како је која странка настала, како је прошла на локалним изборима, какве и колике су личне амбиције њеног руководства, итд.

Што се тиче ДЕМОС-ове тзв. црвене линије, морам рећи да она постоји, упркос томе што заиста нисмо странка која радо улази у дуеле или полемике са другим политичким опцијама или медијским написима о нама и нашим људима. Та „црвена линија“ је у односу на статус Републике Српске унутар постдејтонске Босне и Херцеговине, у односу на борбу против криминала и корупције у јавној сфери, у односу на управљање јавним ресурсима и предузећима, у односу на квалитет јавних услуга надлежних државних агенција, служби и ресора, у односу на третирање наших кадрова у јавним службама итд. „Црвене линије“ нигђе и никад нису биле строго фиксиране и зацементиране. У политици, као уосталом и у животу, свака искључивост је штетна.

Са јењавањем пандемије, оживјели сте страначке активности ДЕМОС-а. На посљедњој сједници Предсједништва Главног одбора рекли сте да би ДЕМОС, када би на општим изборима поновио резултат са локалних, добио шест мандата у Народној скупштини Републике Српске, али да сматрате да може и више. На чему заснивате оптимизам и разматрате ли још интеграције са другим политичким субјектима, било да је у питању већ помало заборављен наговјештај ваше фузије са НДП-ом или, могуће, неко други?

– Да! Не само на Предсједништву, јер смо у вријеме пандемије одржали више регионалних састанака. На сједици Главног одбора, у материјалу о којем смо расправљали а усвојићемо га на сљедећој сједници у септембру, одредили смо свој стратешки циљ. ДЕМОС очекује да ће имати најмање шест посланичких мандата у Народној скупштини Републике Српске и најмање један мандат у Представничком дому Парламентарне скупштине БиХ.

Сматрамо да је то реално и изводиво, јер на то упућују резултати са посљедњих локалних избора. Чињеници је да је ДЕМОС у посљедњих неколико мјесеци значајно ојачао, нарочито у Приједору и тој регији, затим у Дервенти, Петрову, Сарајевско-романијској и Херцеговачкој регији. У неким од тих општина промијењена су страначка руководства, дошли су нови људи са више ентузијазма, пришли су нам неколики одборници из других странака, док нико од ДЕМОС-ових одборника није прешао у клуб неке друге странке. То је квалитет који заиста може прерасти у квантитет, тј. већи број посланика у Народној скупштини.

Тај оптимизам посљедица је озбиљне и интензивне страначке активности која се почесто не виде, односно медији је не региструју, јер није довољно атрактивна за медије. Ми нисмо бучни, него систематични. Такође, оптимизам је садржан и у нашим политикама и програмским садржајима на којима ћемо инсистирати у ово предизборно вријеме, али и у кампањи кад дође вријеме за то. Ми јасно знамо шта хоћемо и шта можемо, а шта нећемо.

Има интересовања неких других странака, политичких организација и организација из невладиног сектора да се прикључе, па чак и потпуно интегришу са ДЕМОС-ом. Но, то је за нас важно питање и нећемо га ломити преко кољена. Има времена за удруживање и јачање политике компромиса. У сваком случају, руководство ДЕМОС-а ће обавити разговор са сваким ко је заинтересован и ко дијели вриједности на којима почива ДЕМОС, с циљем удруживања напора да се дође до истих или блиских циљева. Ми нисмо једнострани и затворени, а да ли ће доћи до уједињења са неком странком не зависи само од нас.