БАЊА ЛУКА, 26. фебруара – Суштина писма Валентина Инцка је у ултиматуму, императиву да Народна скупштина поступи по наређењу високог представника, односно да се демонстрира сила. То је за нас, за Народну скупштину, односно Републику Српску као државотворни ентитет унутар дејтонске БиХ, неприхватљиво.
Увјерен сам да је неприхватљиво и за сав демократски свијет, у свим државама које држе до свог достојанства и начела подјеле власти.
То за Српскаинфо каже предсједник Народне скупштине Недељко Чубриловић одговарајући на питање шта за њега лично значи рок до маја, до када високи представник у БиХ Валентин Инцко очекује да буду одузете повеље Момчилу Kрајишнику, Биљани Плавшић и Радовану Kараџићу, које су им додијељене још 2016, поводом 25 година рада парламента.
“Нема овдје ништа лично. Нисам ја добио писмо од високог представника међународне заједнице у БиХ зато што сам Недељко Чубриловић, него због тога што сам предсједник Народне скупштине Републике Српске, нити ми је писмо упутио Валентин Инцко лично, него управо високи представник. А што се рока тиче, он је могао бити и другачије формулисан, могао је бити и дужи и краћи, али то није суштина”, каже Чубриловић.
Будући да су високи представници до сада, када год су помињали посљедице, углавном мислили на смјене функционера, да ли се плашите да ћете бити смијењени с мјеста предсједника Народне скупштине?
Не плашим се, зашто бих се плашио?! Нажалост, не бих био први српски функционер који је смијењен с функције. Па, ипак, упркос толико драстичним казнама, Република Српска је опстала, учврстила свој идентитет, субјективитет, постала још видљивија у јавном простору, не само унутар БиХ, него и региона, па и шире. Дакле, мојом смјеном неће се ријешити проблем који је наметнут писмом високог представника. Умјесто мене, за предсједника Народне скупштине доћи ће неко други и проблем неће бити отклоњен без разговора, дијалога, па ме чуди што политичар и дипломата с толико дугим искуством као што је оно тренутног високог представника, није ни покушао претходно да разговара с нама из руководства Народне скупштине, него је одмах поставио ултиматум и запријетио санкцијама.
Најавили сте да ће руководство Народне скупштине, заједно са шефовима клубова, одговорити на Инцков захтјев да се повуку одликовања. Да ли знате или бар наслућујете какав ће одговор да буде?
Не ради се овдје о томе. Писмо је, као што знате, адресирано не само на мене него и на шефове клубова посланика у Народној скупштини. Према томе, у најмању руку моја обавеза је да закажем састанак руководства Народне скупштине са шефовима клубова. И ја ћу то урадити. Kада – у овом часу не могу прецизно назначити. Има још времена. Високи представник нам је „дао рок“ до краја априла, па нема разлога да журимо. Уосталом, нешто треба препустити и времену, као најбољем судији, као што пише у једној светој књизи.
Повеље Плавшићевој, Kараџићу и Kрајишнику додијељене су на иницијативу тадашњег Организационог одбора за обиљежавање јубилеја Народне скупштине. Да ли тај одбор сада треба да ријеши проблем, Ви лично, или комплетна Народна скупштина?
Прво, добро сте навели: ријеч је о повељама, а не о одликовањима. Друго, иако је те повеље додијелио поменути одбор, он више с тим нема ништа, јер му је мандат истекао даном одржавања свечане сједнице Народне скупштине. Треће, то је ипак био одбор Народне скупштине, која није оспорила његов рад, све и да је требало, а мислим да није.
Валентин Инцко је најавио да ће у Парламент БиХ ускоро послати нацрт закона о забрани негирања геноцида у БиХ. Шта ћете учинити ако тај текст дође и на адресу Народне скупштине?
Прво, никакав геноцид се није догодио у БиХ. Kао простор на којем се догодио евентуални геноцид до сад се једино помињала Сребреница. Друго, ако бих хтио да се извучем од одговора на ово заиста озбиљно и тешко питање, могао бих рећи да га поставите неком из руководства Парламентарне скупштине БиХ, која ће се можда о томе изјашњавати. Али, не желим да избјегнем одговор. Мислим да Парламентарна скупштина БиХ неће усвојити такав закон, као што га не би усвојила ни Народна скупштина Републике Српске кад би на њу био адресован. Дакле, остаје једино да га наметне високи представник, као што је и до сада више пута рађено у краткој повијесници постдејтонске БиХ. Међутим, то би било изузетно лоше, јер би се ионако крхко повјерење међу народима у БиХ додатно уздрмало и урушило и вратило би нас у период од прије двије и по деценије. Такође, такав закон би онда обесмислио било какво проучавање рата у БиХ, ништа не би значили нови документи, нова открића и сазнања, па се онда поставља питање чему наука. Зато се надам да ће високи представник још размислити о посљедицама које ће настати уколико би се, евентуално, одлучио да наметне закон о којем ме питате.
Да ли сматрате да је баш ово тренутак да Народна скупштина позове високог представника да јој поднесе извјештај? То јесте право из Дејтонског споразума, али је исто тако моменат када се многе ствари очигледно мијењају у међународним односима према БиХ?
Нисам сигуран да сам вас најбоље разумио. Kоје ствари се мијењају? Нема ту никаквих суштинских промјена. Већ двије и по деценије овдје се „игра“ по истим нотама. Међународна заједница, посебно неке велике силе, увјежбавају на нама, на цијелој БиХ, а посебном третману је изложена Република Српска. Ми смо на то научили и очекујемо континуитет у дјеловању мађународне заједнице по том питању. А што се тиче извјештаја високог представника који би он требао да представи у Народној скупштини, није спорно да Народна скупштина има право и потребу да о имплементацији Дејтонског мировног споразума разговара с највишим представником међународне заједнице у БиХ. И не видим ту ништа лоше. Да смо о томе на тај начин чешће разговарали вјерујем да бисмо имали мање проблема у међусобној комуникацији.