Миле Дмичић: Имовина припада Републици Српској, а не држави

БАЊА ЛУКА, 24. априла – Према Споразуму о сукцесији, титулар над војном имовином била би БиХ, док сва остала имовина припада ентитетима, рекао је Миле Дмичић, професор уставног права и предсједник Политичког савјета ДЕМОС-а, у писаном интервјуу за “Независне новине”.

“Kатегорија ‘државна имовина’ не постоји у уставној нити законодавној материји на нивоу заједничких органа и институција БиХ. Устав БиХ не садржи одредбу која се односи на државну имовину, њен појам, састав и статус”, каже он.

НН: Kако коментаришете чињеницу да је Република Српска донијела Закон о непокретној имовини која се користи за функционисање јавне власти Републике Српске? Да ли је доношење закона оправдано?

ДМИЧИЋ: Овим законом регулисана је својина на непокретној имовини која служи као средство вршења и спровођења јавне власти, а коју користе субјекти који врше ту власт од потписивања Дејтонског мировног споразума. Ти субјекти су Република Српска, јединице локалне самоуправе, јавна предузећа, јавне установе и друге јавне службе чији је оснивач Република, односно јединица локалне самоуправе.

Високи представник донио је налог о обустављању примјене овог закона. Оспорени закон ступио је на снагу и његова примјена је обустављена док Уставни суд БиХ не донесе коначну одлуку у спору који је покренула група делегата у Вијећу народа Републике Српске.

Према Споразуму о сукцесији, титулар над војном имовином била би БиХ, док сва остала имовина припада ентитетима. Наиме, Женевским принципима је уређено да ентитети настављају своје дотадашње постојање на територији коју су унијели у Дејтонски мировни споразум, који их је верификовао као државотворне дијелове нове државе.

У Уставу БиХ није садржана норма, нити су ентитети пренијели своју надлежност (своје право на имовину), већ су они једини титулари права на имовину и имају аутохтоно право да својим законодавством на својој територији самостално регулишу ову област.

Kатегорија “државна имовина” не постоји у уставној нити законодавној материји на нивоу заједничких органа и институција БиХ. Устав БиХ не садржи одредбу која се односи на државну имовину, њен појам, састав и статус. У Уставу БиХ постоји таксативан каталог надлежности институција БиХ и изван тога се не може ићи. Притом, постоји јасна пођела надлежности између институција БиХ и ентитета, по којој “све владине функције и овлашћења, који у овом уставу нису изричито додијељени институцијама БиХ, припадају ентитетима”.

Није ни донесен закон којим би било регулисано питање статуса државне имовине, јер она није уставна категорија, при чему треба да смо свјесни да постоји тенденција, као и чињења усмјерена на контекст њеног државног својства који би имао рефлексију државности, суверенитета и територијалног интегритета БиХ, а што би Парламентарној скупштини БиХ створило основу за њену законодавну надлежност у овој области. Стога, високи представник, као и Уставни суд БиХ у свом одлучивању о добрима од општег интереса у недостатку правног упоришта – прије свега у Уставу БиХ и законима, успоставља конструкцију о посебном концепту својине.

Уставни суд БиХ нема надлежност да утврђује која имовина припада држави БиХ, као ни да врши распођелу надлежности између БиХ и ентитета јер је према својим уставним надлежностима дужан да штити и тумачи Устав, а не да ствара уставне или законске норме, већ да буде њихов корективни фактор.

Стога, све што се чини, супротстављајући и теоријско и емпиријско становиште на бази уставно-судског искуства, а не норми устава, најдиректније угрожава правну сигурност и дерогира област ентитетског законодавства у домену својинскоправних и облигационих односа и заштите свих облика својине и других односа од интереса за Републику Српску.

Рјешења у оспореном закону не могу бити у супротности са правом ЕУ јер у њему не постоје установљени примарни и обавезујући секундарни извори права релевантни за предмет уређивања ове области. Дакле, на дјелу је неуставно и незаконито оспоравање непокретне имовине која је намијењена за општу корист и која се користи за примарну функцију јавне власти, у смислу и циљу општег интереса и утврђивања њеног титулара на управљање, располагање и кориштење субјеката јавне власти.

Према ставовима Уставног суда БиХ, само Република Српска не може бити власник јавних добара и природних богатстава на својој територији, док ФБиХ и Брчко дистрикт немају препрека за остваривање таквог права. То је очигледна дискриминација.

Обустављање примјене овог закона од стране високог представника је недејтонско и неуставно кориштење права, у смислу њихове неоснованости и невалидности кроз чин искључења из правног система и поретка, односно правног промета.

Увијек треба имати у виду да су трагични сукоби престали тек пошто је Дејтонским споразумом озваничено територијално разграничење зараћених народа. Оно је данас први услов мира у БиХ.

Такво право, у складу са уставним и законским рјешењима, само под одређеним условима може да има Уставни суд Републике Српске, када утврди да закон није у складу са Уставом и његово важење престаје објављивањем његове одлуке, као и Влада, у смислу да до одлуке суда обуставља од извршења пропис, општи или појединачни акт за који сматра да је противуставан или противзаконит.

НН: Kолико је реално да Република Српска обезбиједи враћање надлежности које су пренесене на ниво Босне и Херцеговине, и који је пут да се надлежности врате ентитету?

ДМИЧИЋ: Овлашћење да намеће прописе високи представник није добио од Савјета безбједности нити Генералне скупштине Уједињених нација, јер би то било мијешање у унутрашње надлежности БиХ. Такође, Венецијанска комисија је утврдила да су бонска овлашћења, која овом приликом користи високи представник, некомпатибилна са демократским карактером државе, владавином права и њеним суверенитетом, и не могу бити садржани у уставном и законском оквиру, те нису у складу са начелима међународног права.

Од изузетног значаја је указати на обавезност поштовања међународног права, посебно његових најважнијих докумената: Повеље Уједињених нација, Међународног пакта о грађанским и политичким правима и Пакта о привредним, социјалним и културним правима, који су садржани у Уставу БиХ и потврђени Анексом 1 на Устав БиХ. Тиме су општа начела међународног права саставни дио законодавстава БиХ и ентитета.

Ово првенствено у смислу да имовина, односно сва природна богатства и извори, у циљу да ниједан народ не може бити лишен сопствених средстава за живот, управо припадају народу који са њима може слободно да располаже.

Такође, формализовање радикалних измјена Дејтонског мировног споразума, оспоравање његових поставки и негирање организационе, структуралне и функционалне одрживости дејтонских рјешења води ка новој нестабилности и дисолуцији БиХ.

Kонкретно, у циљу враћања изворним дејтонским рјешењима Република Српска треба у наредном периоду да, у складу са својим уставним правима и дужностима, доноси прописе и уређује друштвене односе из своје надлежности.

НН: Ако узмемо у обзир односе снага, с једне стране међународне заједнице, а с друге стране Републике Српске, да ли ће она моћи обезбиједити да се ставе ван снаге одлуке високог представника за БиХ?

ДМИЧИЋ: Народна скупштина, као највиши представнички орган, као једина уставотворна и законодавна власт која у систему представничке демократије изражава суверенитет грађана, у име очувања интереса Републике Српске и њеног дејтонског статуса може да бонска овлаштења оцјењује и сматра правно необавезујућим и да захтијева њихово изузимање из правног промета на територији Републике Српске. Према републичком правном систему, прописе ван снаге може да ставља само њихов доносилац.

У природи је парламентаризма да Народна скупштина може да заузме став о штетности наметнутих одлука и директном атаку на умањење способности БиХ, а тиме и Републике Српске.

Промјенама Устава Републике Српске треба обезбиједити да се само уколико је то потребно пренос надлежности Републике Српске на институције БиХ врши по поступку и на начин прописан за промјену Устава Републике Српске.

Дакле, пренос надлежности се не може вршити на неуставан и незаконит начин. Република Српска је опредијељена за мир и стабилност, разговор и договор. Основна претпоставка за наведено је враћање на основна, изворна дејтонска рјешења.

БиХ се још конституише и у томе треба имати оптималну мјеру између онога што је општи и посебни интерес два ентитета и три конститутивна народа и заједнички интерес свих народа и грађана у БиХ. Легално и легитимно право Републике Српске је да обустави преношење надлежности и да свим демократским, правним и политичким средствима тражи поврат пренесених надлежности, поготово оних које нису дале позитивне резултате.

Неопходно је одбацити све захтјеве за укидање Републике Српске и оспоравање њеног имена и постојања, као и захтјеве за укидање механизама заштите ентитетских интереса и права конститутивних народа, аутономије и самоорганизовања ентитета, те наћи одговарајући обим и ниво утицаја страног фактора у унутрашњем животу.

НН: У којој мјери власт Републике Српске треба да се ослања на органе и институције Србије?

ДМИЧИЋ: Република Српска није привремена већ трајна историјска, правна и политичка категорија. Она може у складу са Уставом БиХ и Уставом Републике Српске да успоставља специјалне паралелне везе са сусједним државама, у складу са територијалним интегритетом БиХ, као и што може улазити у споразуме са државама и међународним организацијама уз пристанак Парламентарне скупштине БиХ, која може да одреди законом да за неке врсте споразума такав пристанак и није потребан.

Споразум о специјалним и паралелним везама Република Српска је закључила са Републиком Србијом. Република Србија је потписник и гарант дејтонских рјешења. Она је матица српског народа и у служби је заштите његових историјских, културних, традиционалних и духовних тековина и вриједности, као и обезбјеђивања економског и укупног друштвеног развоја.

Стога, сасвим су оправдани разговори са органима и институцијама Републике Србије у оквиру добросусједских односа и заједничких интереса БиХ и Републике Српске и Републике Србије, баш као што је оправдано и наше опредјељење за војну неутралност и политичку независност.